Љубав има различите видове, различите облике, али је јединствена покретачка сила човека, која га води кроз живот, оплемењује његову душу, инспиреише његов дух, сваки дах човека и покрет руке која је некада давно држала камен- кремен, креду или зашиљени камен и њиме шврљала по пећинама Алтамире… Касније држећи гушчије перо и мастило настају најблиставија дела књижевности , музичке и ликовне уметности.
Данас смо Дан просветних радника – Митровдан посветити љубави, јер због љубави се волело и ратовало и страдало од памтивека: тројански рат почео је и 10 година трајао због љубави према једној Јелени, жени краља Агамемнона и Парисове слепе љубави према њој.
Љубав је одувек била инспирација, најлепша дела су настајала у част љубави, најпре према боговима, па једном Богу, из поштовања.
Кроз читав средњи век љубав је била скрајнута потиснута дубоко у души човека , а једини исправан пут био је ка богу, кроз љубав према ближњима, деци, родитељима . Кроз тај мрачни средњи век као бакља светли име Светог Саве , његовог оца, његове браће која су утрла пут српској држави, историји, култури, књижевности. Блиста и дан-данас лепота Мирослављевог јеванђеља, Житије Св. Симеона, важност Душановог закона, лепота Жиче, Студенице, Хиландара,, Милешева са чијих зидова нас гледа и чува „Бели анђео“ највеличанственија фреска српске средњовековне уметности обојена златном бојом и византијском плавом.
Крајем XIV i XV века почињу интензивна путовања по Медитерану, заједно са успоном Млетачке и Дубровачке републике. Богатство у новцу, ретким зачинима, свили , кадифи, златном накиту донела је неумитно богатство духа, повратак човеку, његовој лепоти и путености. Тад настају најлепша дела светске уметности хуманизма и ренесансе, којима се дивимо и данас: да Винчијева „Мона Лиза“ гледа нас својим нежно занесеним и тужним погледом из стаклене витрине Лувра…
Просветитељство је у нашој култури обележио Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић, друга важна фигура српског просветитељства, о чијим заслугама нема потребе посебно говорити довољно је рећи да је његова реформа језика писма и правописа још од 1868. када је први пут званично законом уведена у школе и јавне институције, до данас актуелна. Вукову ћирилицу користимо и данас, а ја вас молим да је сачувамо бар још 1000 година, колико има од када су Климент и Наум Охридски, ученици Ћирила и Методија, саставили ћирилицу свом учитељу у част.
Већ од Вука крећу прве тежње ка стварању ауторске књижевности на народном језику. То су тенденције свих тадашњих европских народа: Од Гетеа у немачкој, Бајрона у енглеској, Јесењина и Пушкина у руској, Бранка Pадичевића и Ђуре Јакшића у српској књижевности епохе романтизма. Љубав према домовини је у то време била веома значајна и важна, о томе нам сведоче стихови Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Ђуре јакшића и др. српских романтичара..
Као организатор овог хепенинга у нашој школи, први пут виђеног на нивоу свих разреда предметне наставе, надам се да су ученици и сарадници – наставници уживали у нашој причи о љубави. Њихова заинтересованост за рад, њихова мотивисаност и уживање у презентацији сопствених радова, паноа, реферата, Power Point презентација, мени као докторанду Методике наставе, даје мотив да наставим креативан рад, као и до сад, иако други наставници нису навикли на иновације у настави и учењу. До неког новог сусрета волите неког, као што су ови велики песници знали да воле- мото је нашег овогодишњег књижевног сусрета.
У Тителу, 07.11.2016. год.
Организатор:
Јелена Влашки Радосављев,
проф. српског језика и књижевности
